Search form with results









 
/en/file/show/Images/header-and-footer/header-ispis-srp.png
/en/file/show/Images/header-and-footer/header-podnaslov-srp.png
 

Hibridizacija žanrova u nadrealizmu: „roman bez romana“ Marka Ristića, Jelena Novaković

Bez Mere je žanrovska mešavina u kojoj se, uspostavljaju razmene između književnog i neknjiževnog, verbalnog i pikturalnog, teksta i parateksta.

Bez Mere, Marko Ristić
 

Prihvatajući „anti-književni“ stav dadaizma, nadrealisti odbacuju „književnost“, koju posmatraju kao izraz buržoaskog konformizma, čineći to u korist „poezije“, kojoj daju široko značenje, izjednačavajući je sa „ljudskim izrazom u svim njegovim oblicima“.1 Za njih, pojam poezije obuhvata ne samo pisanje, već i vanknjiževne aktivnosti. Budući, istovremeno, „sredstvom izraza“ i „aktivnošću duha“, poezija dobija egzistencijalnu vrednost, i pojavljuje se kao sredstvo ostvarivanja cilja koji je nadrealizam sebi postavio: potpunog oslobađanja čoveka. U prvom broju nove serije časopisa Putevi (1923), Marko Ristić objavljuje fragment Bretonovog teksta pod naslovom „Clairement“, gde Breton izjavljuje da „poezija, koja je jedino što me je ikad privlačilo u književnosti, proizlazi više iz života ljudi, bili oni književnici ili ne, no iz onoga što su napisali ili što pretpostavljamo da su mogli napisati.“.2 U svojoj knjizi Anti-zid (1932), Marko Ristić i Vane Bor konstatuju kako su pesnici poput Care, Bretona, Elijara, Matića, K. Popovića, Vuča, Dedinca, doveli poeziju do jedne „izuzetne tačke“ u kojoj ona postaje isto toliko „iracionalni znak jedne simulacije koliko i logaritam morala“, tačke u kojoj se ukrštaju individualno i univerzalno, i iz koje poezija, „za navek survana sa Parnasa“, kreće, „bez muza i bez pegaza“, ka „slobodi“ i „univerzalnosti“.3

 

Na odbacivanje „literature“, koje se zasniva na odbijanju čina pisanja kao svesne i kontrolisane radnje, u ime jednog spontanog, eksperimentalnog pristupa u pisanju, nadovezuje se odbacivanje romana, koji se smatra „nižom književnom vrstom“,4 podređenom konvencijama logičkog mišljenja i ograničenom na prikazivanje banalne realnosti. Jedan od izraza tog kritičkog odnosa prema romanu, karakterističnog za nadrealizam, jeste knjiga Bez mere Marka Ristića, u kojoj se može videti na delu „ludička upotreba naslova“,5 koja karakteriše tekstove i slike nadrealista: oznaka „roman“ ne podrazumeva da knjigu treba čitati kao narativnu fikciju. Autorovo „Obaveštenje“ u kojem se on poziva na Remona Rusela, upozoravajući čitaoca da „budući da je ova knjiga jedan roman, treba je početi na prvoj a završiti na poslednjoj stranici“,6 opovrgava opaska u 14. poglavlju, gde se kaže kako se „ova knjiga ne završava, ne zaustavlja svojom poslednjom stranom.“ (s. 64): tu Ristić dodaje napomenu (br. 16) u kojoj kaže da se njegove knjige „prelivaju preko svojih ivica“ i „da se nikad nisu zaustavile“, kao i u završnom „Epilogu“ od dve stranice koji se sastoji od samo jedne rečenice. Ta rečenica ostaje nedovršena, nagoveštavajući „jednu mnogo dublju nedovršenost“ kojom se odlikuje sáma realnost, čime se ovo delo svrstava u kategoriju delā koja se „otvaraju i zatvaraju kao vrata“, a o kojima Breton govori u Nađi. Žanrovsko određenje dela kakvo je Bez mere, nagovešteno u paratekstu, osporeno je i personifikacijom Romana (sa velikim početnim slovom), prikazanog kao srednjovekovni vitez, kao Mystery Man i kao pripovedačev dvojnik, a najviše samim tekstom koji obuhvata nekoliko književnih i neknjiževnih žanrova. Tu je reč o izokretanju koje, a contrario i na nivou predmeta, podseća na sliku Renea Magrita pod naslovom „Ovo nije lula“ („Ceci n’est pas une pipe“), a kome, na nivou književnog postupka, odgovara Aragonov Henri Matisse, roman (1971), gde se iskazi kao što su: „Međutim, ako bi sve ovo moglo biti, ako sve ovo jeste jedan roman, a ne nekakva antologija članaka...“,7 „Zapravo, ovo je roman“, „Ako se pretpostavi da knjiga o umetnosti, ili roman...“,8 koje nalazimo na početku teksta pod naslovom „Nekoliko reči čitaocima“ („Prière d’insérer (1967-1968)“), dovode u pitanje žanrovsko određenje u naslovu.                                    

 

Ovo izokretanje dobija potvrdu u 32. poglavlju Bez mere, gde pisac svoju knjigu predstavlja kao „roman bez romana“ (s. 204), a zatim i u napomeni br. 30, gde Ristić upotrebljava termin „antiroman“ (s. 267), koji je skovao i definisao Sartr u predgovoru za roman Portret nepoznatog Natali Sarot:

 

„... silazi Roman u grad.“ Kakva beda, to osećanje, to poimanje da je počelo nešto da se priča! [...] Koga sam lagao? Evo vam u jednoj knjizi i istorije i kritike te knjige. [...] Ovo je međutim „roman bez romana“. (ss. 203-204) 

 

Rečenici „... silazi Roman u grad.“, koja, kako se čini, parodira Valerijevu rečenicu „Markiza je izašla u 5 sati.“, navedenu u prvom manifestu nadrealizma, pridružuju se kvalifikacije „roman bez romana“ i „antiroman“, čime se postavlja problem žanra. „Roman bez romana“ naslov je „šaljivog romana“ srpskog pisca Jovana Sterije Popovića (1838), parodije fantastičnih i sentimentalnih romana karakterističnih za romantizam. Međutim, dok je knjiga Sterije Popovića, kako to primećuje Marko Ristić pozivajući se na nju, „antiromantični roman“, Bez mere je „romantični antiroman“, odnosno antirealistični roman, izraz „nostalgije za tom romantikom, nostalgije za tim (recimo) viteškim, srednjovekovnim, fantastičnim, čudesnim, romantičnim svetom“, kojem se „poezija uvek vraća“, a koji je nadrealizam oživeo u „punom ornatu njegove avetinjske i neumrle fantasmagorije“ (ss. 267-268).

 

To dovođenje u pitanje žanrovskog određenja romana izraženo je kroz odbacivanje vremena shvaćenog kao hronološko nizanje, kao i odbacivanje identiteta subjekta kao jedinstvenog „karaktera“, određenog jednom zauvek. Postavljajući, na početku naknadnog predgovora, napisanog za drugo izdanje Bez mere, pitanje: „Ko je napisao ovu knjigu?“ – koja u izvesnoj meri podseća na pitanje „Ko sam ja?“ sa početka Bretonove Nađe – Ristić konstatuje da ne može da odgovori ni da je to on, mada ta knjiga nosi njegovo ime, ni da to nije on, iako „mladić koji je ovu knjigu napisao odavno ne postoji“, kao što „ne postoji više ni čitav onaj niz fantoma koji se, između tog mladića i mene, smenjuju i slivaju, prelivaju jedan preko drugog, preklapaju kao listovi jedne knjige koju sasvim sigurno nisam napisao a koja je sav moj život“ (s. 12). Pripovedačeva ličnost pojavljuje se kao niz diskontinuiranih ja koja se pretvaraju u fantome, što ponovo upućuje na Bretona koji izjavljuje da je „kontinuitet života suviše nepostojan pojam“,9 ali i na Prusta, koji je jedna od glavnih referenci Naknadnog dnevnika, u kome Ristić postavlja pitanje žanrovskog određenja dnevnika, kao i, implicitno, određenja romana od kojeg preuzima naknadnost naracije (vid. J. Novaković, Recherches sur le surréalisme).

 

Podeljen u 36 poglavlja, u kojima iskaz ne sledi neki logičan redosled, nego se upravlja prema slobodnim asocijacijama, što donekle podseća na Bretonovu Rastvorljivu ribu (1924) (podeljenu u 32 odeljka), obogaćen ikonografskim elementima koji se ukazuju kao sastavni deo knjige, „antiroman“ Bez mere je raznorodan skup tekstova i slikā, žanrovska mešavina u kojoj se, kroz raznolikost izražajnih sredstava, uspostavljaju razmene između književnog i neknjiževnog, verbalnog i pikturalnog, teksta i parateksta. To je prvi korak ka mešovitim žanrovima koji spajaju književnost i likovne umetnosti dovodeći ih u odnos komplementarnosti, kao što je slučaj u pesmi-objektu, koju Breton definiše kao „delo koje teži da proširi poetska i likovna sredstva, te da ispita mogućnosti njihovog podsticajnog uzajamnog delovanja“,10 u romanu-kolažu, kolažu koji ima narativno obeležje. Tu spadaju: Žena sa sto glava (1929) Maksa Ernsta, niz ilustracijā iz XIX veka, predstavljenih kao stranice romana, kojima ponavljanje motiva što povezuju prikazane likove i prizore daje narativno obeležje; Ristićev kolaž La Vie Mobile (1926), neka vrsta dnevnika-kolaža,11 koji je nastao za vreme piščevog boravka u Parizu 1926. godine, a gde su različiti tekstovi i slike spojeni u heterogene celine; zbirka tekstova i kolažā M’Vraua (čiji su originalni primerci izgubljeni), nastala 1929. godine kao plod saradnje Marka Ristića i Vana Bora; kao i roman u slikama Vampir, delo anonimnog mitomana, objavljeno prvi put 1925. godine u 6. broju Svedočanstava, a zatim i u 5. broju časopisa La Révolution surréaliste, u prevodu Monija de Bulija.                

 

Knjiga Bez mere imala je tri izdanja (1928, 1962, 1986), koja su se razlikovala pre svega po svojoj ikonografiji. U prvom izdanju tekst je obogaćen kabalističkim figurama i talismanima, između ostalih i reprodukcijom „Ruka slave“ koja se nalazi na prednjoj korici i naslovnoj strani, dok su ostale raspoređene na kraju svakog poglavlja. Ti ikonografski elementi izostali su u potonjim izdanjima. U drugom izdanju, Ristić je dodao ilustracije sa unutrašnje strane korice, i, iza naslovnice, sliku Maksa Ernsta Sova, „reprodukovanu direktno sa originala“ (kako nas sâm autor obaveštava), kupljenu u Nadrealističkoj galeriji u Parizu, u proleće 1927, odnosno u vreme kada je pisao prve stranice ovog dela, kao i čitav jedan paratekstualni aparat koji sačinjavaju predgovor i komentari na kraju knjige, od kojih komentar br. 14 sadrži reprodukciju plakata i programa večeri u jednom pariskom varijeteu, kojoj je Ristić lično prisustvovao u to vreme (1927).12 Tu reprodukciju on unosi u svoju knjigu kako bi se „dokumentovao“.                     

 

U trećem izdanju Bez mere, ponovo nalazimo Sovu Maksa Ernsta, ali i nove ikonografske elemente koji se ne pojavljuju ni u prvom ni u drugom izdanju, a koje je sâm Ristić dodao. To su: skulptura Ptica u prostoru (1925) Konstantina Brankušija, koja ukrašava teško razumljivu „uvodnu reč“, slika Karmanjola ljubavi (1926) Maksa Ernsta i dva frotaža iz njegovog grafičkog ciklusa Prirodna istorija („Strašilā“ i „ La Pampa“, oba iz 1926), slika Piazza d’Italia (1914) Đorđa de Kirika i ilustracija za italijanski prevod romana Otrantski zamak Horasa Volpola.                 

 

Razmenama između verbalnog i pikturalnog pridružuje se ambivalentni odnos između teksta i parateksta koji se sastoji od predgovora i naknadno pisanih beleški, dodatih u drugom izdanju sa ciljem da se pokaže dejstvo ove knjige na stvarni život. Napisan, kako sâm autor naglašava, u trenutku kada je prvi putnik odleteo u kosmos, opravdavajući veru u čoveka izraženu u ovom „antiromanu“ mnogo godina pre toga, naknadni predgovor predstavlja ovaj tekst kao anticipaciju dogtađaja koji će se zbiti u budućnosti i kao potvrdu moći imaginacije čija se predviđanja ostvaruju, što upućuje na Bretonovu Nađu, gde susret sa Nađom u izvesnom smislu reprodukuje susrete prikazane u tekstovima Rastvorljiva riba i Novi duh i knjizi Luda ljubav, u kojoj se susret sa voljenom ženom pojavljuje kao ostvarenje susreta evociranog u pesmi „Suncokret“, napisanoj 11 godina ranije. Paratekstualni elementi uključuju se u potku teksta, što povlači brisanje granice između književnog i neknjiževnog, u skladu sa težnjom nadrealista da nađu rešenje egzistencijalnog problema povezujući „lirski“ stav i „medicinsko zapažanje“, te identifikujući poeziju sa samim životom.               

 

To prekoračivanje granicā žanra ispoljava se i na nivou samog teksta, koji poprima raznovrsne oblike. On obuhvata alogične deonice koje podsećaju na proizvode psihičkog automatizma, teorijska razmatranja kao u nadrealističkim manifestima, fragmente pesničke proze,13 pesme od kojih će neke biti preštampane u zbirci Nox microcosmica, dramske tekstove (poglavlja 29-31 podsećaju na 31. tekst Rastvorljive ribe, koji takođe ima dramsku formu), jedno epistolarno poglavlje (pogl. 30, „Pismo Ivanu Nevistiću“). Tu mešavinu dopunjavaju paratekstualni elementi, predgovor (u drugom i trećem izdanju), beleške u dnu stranice (u svim izdanjima) i na kraju knjige (u drugom i trećem izdanju), kao i ikonografski elementi (fotografije, slike, crteži, plakati) koji su raspoređeni prema principu slobodne igre asocijacija, često podstaknute nekim slučajno nađenim predmetom koji je predstavljen kao „dokument“ prenet iz realnosti. Bez mere se ukazuje kao proizvod hibridizacije koja dovodi do slabljenja žanrovskih odrednica, a poetika (anti)romana ocrtava se u dijalektici racionalnog i iracionalnog diskursa.

 

Na početku Bez mere je teško razumljiva „uvodna reč“, gde pripovedač pominje izvesnu „glatku pticu“ koju dalje označava kao „oniks“ (s. 27), i koja upućuje, kako stoji u belešci br. 1, dodatoj tekstu u drugom izdanju knjige, na jednu od „besprimerno glatkih, sintetičkih, geometrijskih“ skulptura Konstantina Brankušija, naslovljenu „Ptica u prostoru“, čija se fotografija pojavljuje u trećem izdanju knjige. Otkrivajući tu „profesionalnu tajnu“, Ristić nema za cilj da dotični odlomak učini razumljivijim, već, naprotiv, da potvrdi njegovu semantičku nekoherentnost, te „da brani ulaz u [svoju] knjigu, kao podignut most preko opkopa oko tvrđave, ili zamka“ (s. 247). „Uvodna reč“ usmerena je „protiv čitaoca“, kako ukazuje i naslov 14. poglavlja, tj. protiv čitaoca koji očekuje da će u romanu naći logičana „zaplet“ i psihološku analizu.           

 

Nerazumljivosti ovog odlomka, koji bi se mogao posmatrati i kao „primer“14 nadrealističkog pisma i koji podseća na automatske tekstove, kao da se suprotstavlja teorijski diskurs niza odlomaka u kojima se objašnjava njegov smisao i izlažu (anti)književna shvatanja nadrealistā, što odgovara književnom postupku primenjenom u Bretonovoj Nađi, kao i u drugim nadrealističkim proznim delima. U 32. poglavlju Bez mere, koje će biti preštampano u zbirci eseja i teorijskih razmatranja naslovljenoj Od istog autora. Umesto estetike,15 Ristić odbacuje zaplet i psihologiju likova:

 

Čemu ti udešeni zapleti i biografije izmišljenih ličnosti, sva ta proračunavanja koja su svoje delovanje proizvoljno svela na jedan ograničeni plan svakodnevnih mogućnosti [...] tako bedno podešena po prividnim, bespredmetnim „realnostima“, podražavajući život baš u onome što je u njemu najsporednije, raspoređujući ga po apstraktnim zahtevima jedne već davno umrle psihologije, čemu? Čemu čak i jedna naracija koja bi [...] crpla svoje elemente i iz fantastičnog? Jer ono grozno, tu i tamo, to je lažna konsekventnost, veštačka, artistička izgradnja bivanja. (s. 202)

 

U 33. poglavlju odbacuje opis, pozivajući se na Lotreamona i navodeći tri njegove rečenice u belešci u dnu stranice:16

 

Opisi (u većini slučajeva), više ili manje moderan stil, viteški gestovi filmskih junaka, sentimentalne egzibicije daudetovskih romana, psihologija i njene nafrakane čari [...] ne predstavljaju ni u kom slučaju onu totalnu realizaciju, uvek jedinu koju tražim, kojoj idem, koja me privlači u svima svojim ekstremima, poetskim, filozofskim, političkim, okultističkim čak, ili ma u kojim drugim krajnjim, očajnim pokušajima što nalaze u nekom tekstu svoj izraz. (s. 217)

 

Ne nalazeći načina da „to jadno pisanje“ shvati drugačije nego kao „dokument, kao svedočanstvo jednog rešavanja ili jedne nemogućnosti [...] a ne kao umetničko delo“ (s. 216), Ristić odbacuje „romansijersko, utilitarističko, strategijsko, svešteničko, veštačko građenje“ (s. 137), odnosno elemente tradicionalnog romana zasnovanog na „statičkim i optimističkim postavkama“ u kojima se duhovni ili društveni svet posmatra kao „već završena tvorevina, podložna još samo detaljnim doterivanjima“ (s. 218), u korist jednog „aktiviteta bez prethodnog plana, podložnog dakle samo živim zakonima svoje dijalektike“ (s. 205) i kadrog da obuhvati realnost u njenoj celokupnosti, kao i da izrazi njenu suštinsku  dinamiku. Reč je o negaciji same suštine romana, pri čemu autor realnost uzima kao polazište u stvaranju jednog izmišljenog sveta podeđeog zakonima logike i načelu verovatnoće, a koji čitalac treba da prihvati kao stvarnost. Fiktivni elementi ustupaju mesto stvarnim ličnostima i zbivanjima, koji se, međutim, posmatraju u njihovim „potresnim“ podudarnostima, koje izmiču logici i bacaju svetlo na „latentni sadržaj“ ili „naličje“ stvarnosti.

 

Kao što sâm Ristić ističe u belešci br. 29, takav stav, koji proističe iz „integralnog, totalnog nekonformizma“ (s. 267), nadahnut je opštom atmosferom sa kraja 20-ih godina, obeleženom idejama izraženim u prvom manifestu nadrealizma, gde se roman posmatra kao proizvod „realističkog stava“, te kao trijumf osrednjosti i intelektualnog konformizma, „neprijateljskog prema svakom intelektualnom i moralnom poletu“.17 Kritikujući „stil šture informacije“,18 sveden na prikaz banalne pojavnosti, koji je karakterističan za roman, Breton odbacuje sve elemente tradicionalnog romana: opis, karakterizaciju likova, romanesknu fikciju.19 „Antiromansijerski motiv“ (s. 265) prevazilazi okvir jedne knjige i dobija značenje opšteg neprihvatanja romanesknog žanra svojstvenog nadrealističkoj poetici. Aleksandar Vučo odbacuje romaneskno građenje priče u korist neke vrste „fantomizacije“ stvarnog sveta, koja se odražava na sâm život, konstatujući da je „velika slabost povezati događaje i praviti istoriju ma kakve vrste“.20 Vane Bor zamenjuje roman „pokušajem simulacije jedne naročite vrste maštanja“, i prkazuje sadržaj i naslove nepostojećih romana, dok Ristić piše „Predgovor za nekoliko neobjavljenih romana“ i „Dnevnik“ tog predgovora (1935).                         

 

Treba napomenuti da, za razliku od Bretona, koji do kraja ostaje veran svojim nadrealističkim ubeđenjima, kod beogradskih nadrealista dolazi do promene uverenja pod uticajem estetike socijalističkog realizma, koja se razvila u okviru marksističke ideologije. Oni nastoje da pomire ove dve suprotstavljene estetike, što nije u protivrečnosti sa nadrealističkim ciljem prevazilaženja svih antinomija i ukidanja svih granica. U Predgovoru za nekoliko nenapisanih romana (1935), Ristić ublažava svoju „antiromansijersku nepomirljivost“ i rehabilituje u izvesnoj meri realističko „inventarisanje“, u kome vidi prethodnika radikalne transformacije društva, primećujući da su „invektive protiv nemorala literarne ambicije“ bile „istorijski opravdane“, ali da, u savremenom trenutku, „romaneskno“ beleženje određenih pojedinosti „iz društvenog i individualnog života“ i njihovo „povezivanje u jednu novu organsku celinu (roman)“ mogu imati jedan „dublji“ smisao.21 U eseju „Roman i Beograd“, Dušan Matić kaže da je roman „matura literature“,22 dodajući, nešto dalje, da je cilj književnosti da zađe dublje u „gustinu“ života.23 I Marko Ristić govori o mogućnosti „koegzistencije“ poezije i književnosti, potkrepljujući taj stav u dnevničkoj belešci od 23. aprila 1957. godine, pozivajući se na Gaetana Pikona koji piše:

 

Nadrealizam je doveo do njenih poslednjih konsekvenci ambiciju koja je bila zajednička romantizmu, Mallarméu, Rimbaudu: načiniti od poezije jedan neuobičajeni put metafizičkog saznavanja i etike, sredstvo da se „promeni život“. (“Danas se zna, kaže Breton, da poezija nekamo vodi.”)... ali nadrealizam nije promenio život: i onda, postalo je nemoguće staviti jednu takvu nadu u poeziju. Ostaje pristanak na literaturu kao na jednu veštačku funkciju: primećujemo povratak na poetsku retoriku, ponovni pristanak na “igru stihova” .24                       

 

Međutim, kako izjavljuje u belešci br. 29, Marko Ristić neće prestati da poeziju suprotstavlja književnosti i nikada neće napisati roman, za razliku od drugih beogradskih nadrealista, koji će, posle Drugog svetskog rata, objaviti čitav niz romana,25 u kojima prodor nadrealističkih elemenata diskretno opovrgava estetiku socijalističkog realizma kojoj su naizgled podređeni.      

 

 

Napomene :

 

1. André Breton, Second manifeste du surréalisme (1929), Oeuvres complètes, I, Gallimard, Bibliothèque de la Pléiade, 1988, s. 802.

2. André Breton, Les Pas perdus, op. cit., 265. Marko Ristić, Uoči nadrealizma, Beograd, Nolit, 1985, s. 30.

3. Navedeno prema: Vane Bor & Marko Ristić, „Anti-zid“, u Stevan Živadinović Bor. Pojetike srpskih umetnika XX veka 4 (Z. Gavrić, R. Matić-Panić & D. Sretenović (prir.)), Beograd, Muzej savremene umetnosti, 1990, s. 44.

4. A. Breton, op. cit., s. 320.

5. Michel Murat, „Comment les genres font de la résistence“, u Marc Dambre & Monique Gosselin-Noat (dir.), L’Éclatement des genres au XXe siècle, Presses de la Sorbonne Nouvelle, 2001, s. 22.

6. Marko Ristić, Bez mere, Beograd, Nolit, 1986, s. 24.

7. „Međutim, ako bi sve ovo moglo biti, ako sve ovo jeste jedan roman, a ne nekakva antologija članaka, takvo povezivan, kako mi se čini, ima, i može imati za posledicu samo prelaženje preko njegovog početka, da bi se, naglavačke, bacilo u sámo pripovedanje.“ (Louis Aragon, Henri Matisse, roman, Gallimard, 1971, vol. I, s. 15.)         

8. Ibid.

9. A. Breton, op. cit., s. 314.

10. André Breton, Le Surréalisme et la peinture, Paris, Gallimard, 1965, s. 284.

11. Ciklus se sastoji od 11 kolaža i dva crteža.

12. Reprodukujući taj plakat u belešci, on navodi datum izvođenja predstave: 27. april 1927 (Bez mere, Beograd, Nolit, 1986, ss. 256-257).

13. Kao što je ovaj odlomak koji se odnosi na aktivnosti personifikovanog Romana: „No evo da se već sve sporije kovitlaju, u bezmernom usporavanju, radnici njegove magle, rudari njegovog sna. Koje su to zamagljene oči? Bol kojim se nagiba njegova ruka ka odmornom krilu ulica, bol kojim se odvaja njegov sumorni osmeh, predskazuje one crne prstenove koji se užljebljuju u agat neba, koji se sporo i prigušeno okreću u nebu, zahvatajući rubom jedan drugog. Kolutovi u kojima će se izgubiti njegov poslednji otpor, prstenje koje će ga venčati sa večnim mirom nestalne svesti. No evo gde se oni razaraju u oblačne krugove odlaska, da ga iz svih pobočnih ulica predusretnu naoružani konjanici.“ (Ibid., s. 34).   

14. Jedan od svojih automatskih tekstova Ristić je naslovio „Primer“.

15. Od istog pisca. Umesto estetike, Novi Sad, Matica srpska, 1957, ss. 56-63.

16. „Opisi su: jedna prerija, tri nosoroga, pola katafalka. Oni mogu biti sećanje, proroštva. To nije stvar na koju se neću više vratiti.“ (Lotreamon, Sabrana dela, Nolit, Beograd, 1964, s. 257) 

17. A. Breton, op. cit., s. 313.

18. Ibid., s. 314.

19. U svom odgovoru na pitanje o čudu u anketi „Čeljust dijalektike“, u almanahu Nemoguće, Ristić skreće pažnju na sličnost između Bez mere i Nađe govoreći o „unutrašnjim odnosima“ između ove dve knjige. Pošto su nastale gotovo u isto vreme, te sličnosti ne bi se mogle pripisati neposrednom uticaju Nađe, već pre uticaju prethodnih Bretonovih tekstova koji su je u određenom smislu anticipirali, a koje je Ristić imao priliku da pročita: dramski komad S’il vous plaît, članak „L’esprit nouveau“ iz Les Pas Perdus, jedne od omiljenih knjiga srpskih nadrealista, a pre svega Manifest nadrealizma iz 1924. godine.         

20. Aleksandar Vučo, „Ako se još jednom setim ili načela“, Pesme i poeme, Beograd, SKZ, 1980, s. 34.

21. Marko Ristić, „Predgovor za nekoliko nenapisanih romana“, Istorija i poezija, Beograd, Prosveta, 1962, ss. 83-84.

22. Dušan Matić, „Roman i Beograd“, Nova Anina balska haljina, Beograd, Nolit, 1974, s. 334.

23. Ibid., s. 338.

24. Gaétan Picon, „Le style de la nouvelle poésie“, Histoire des littératures, II, Gallimard, Bibliothèque de la Pléiade, 1956, s. 228. Citirano, u prevodu na srpski, u:  Marko Ristić, Na dnevnom redu, Zagreb, Zora, 1961, ss. 73-74.

25. Dušan Matić & Aleksandar Vučo, Gluho doba (1940); Oskar Davičo, Pesma (1952); Aleksandar Vučo, Beogradska trilogija: Raspust  (1954 ili 1956), Mrtve  javke (1957) i  Zasluge (1963); Dušan Matić, Kocka je bačena (1957).

 

 

Bibliografija

 

Aragon, Louis,  Henri Matisse, roman, vol. I, Gallimard, 1971.

Bor, Stevan Živadinović & Ristić, Marko, „Anti-zid“, Stevan Živadinović Bor. Pojetike srpskih umetnika XX veka 4 (Z. Gavrić, R. Matić-Panić i D. Sretenović (prir.)), Beograd, Muzej savremene umetnosti, 1990.

Breton, André, Nadja, Paris, Gallimard, 1928.

Breton, André, Le Surréalisme et la peinture, Paris, Gallimard, 1965.

Breton, André, Oeuvres complètes, vol. I, Gallimard, Bibliothèque de la Pléiade, 1988. 

Dambre, Marc & Gosselin, Monique (dir.), L’éclatement des genres au XXe siècle, Presses de la Sorbonne Nouvelle, 2001.

Lautréamont, Oeuvres complètes, Librairie générale française, 1963.

Matić, Dušan, „Roman i Beograd“, Nova Anina balska haljina, Beograd, Nolit, 1974.

Mélusine, N° 30, „Surréalistes serbes“ (dir. Henri Béhar & Jelena Novaković), 2010. 

Picon, Gaétan, „Le style de la nouvelle poésie“, Histoire des littératures, vol. II, Paris, Gallimard, Pléiade, 1956.

Ristić, Marko, Bez mere, Beograd, S. B. Cvijanović, 1928.

Ristić, Marko, Nox microcosmica (1923-1953), Beograd, Nolit, 1955.

Ristić, Marko, Od istog pisca. Umesto estetike, Novi Sad, Matica srpska, 1957.

Ristić, Marko, Na dnevnom redu, Zagreb, Zora, 1961.

Ristić, Marko, Bez mere, Novi Sad, Forum, 1962.

Ristić, Marko, Istorija i poezija, Beograd, Prosveta, 1962. 

Ristić, Marko, Bez mere, Beograd, Nolit, 1986.

Novaković, Jelena, Recherches sur le surréalisme, Sremski Karlovci/Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2009.