Mihail Larionov, Glave, 1913 (1911). tempera i ulje na platnu, 69.3 x 52.1 cm MOMA, Nju Jork

Lučizam je, kroz svoje dve faze, realističku i nepredstavljačku, definisane kroz tekstove i napise Larionova, preosmislio neke od naizgled nepomirljivih ideja i postupaka impresionizma i kubizma, i povezao ih sa futurističkom opsesijom brzinom i pokretom, tako da je i ovaj slikarski pokret dospeo, na samosvojan način, do apstrakcije.

Reč „luča“ iz koje je izveden naziv ovog pravca treba da označi fokusiranje slikara na prikaz svetlosnih zraka onako kako se oni odbijaju i reflektuju.

Svetlost je, dakle, pravi predmet prikazivanja na slici, zbog čega se konkretni predmeti gube, rasplinjavaju i rastvaraju u vibrirajućim i sjajnim linijama boja, dok se njihova zračenja međusobno ukrštaju stvarajući kontinuum svetlosti.

Na taj način slika prikazuje ono što se zaista percipira – odbijanje svetlosti od predmeta, prostor zračenja koji se formira između predmeta i posmatrača.

Lučizam svojim tehnikama hoće da dopre do suštine slike i slikarskog, a to su, po Larionovu, međusobni odnosi boja, njihova gustina, tekstura i dubina.