Ove veze dolaze do izražaja i u saradnji srpskih i francuskih nadrealista, koja se odvija u oba smera. Pripadnici srpskog nadrealističkog pokreta dolaze u Francusku, učestvuju u radu pariske grupe i dopisuju se sa njenim članovima, što im omogućava da imaju uvid u njihove tekstove i pre nego što će formirati sopstveni pokret.

Dušan Matić, koji, kao i većina njegovih drugova, u Francusku prvi put odlazi posle albanske golgote, još za vreme tog prvog boravka objavljuje svoj prvi tekst na francuskom jeziku u jednom lokalnom listu u Gapu, da bi kasnije, u Parizu, sarađivao u časopisu La révolution surréaliste, u čijem 5. broju nalazimo njegov potpis, uz potpis M. de Bulija, na zajedničkom proglasu povodom krize u Maroku („Revolucija pre svega i uvek“), kao i u časopisu Le surréalisme au service de la Révolution, čiji 6. broj objavljuje odlomke njegove pesme „Mutan lov u bistroj vodi“, u prevodu Koče Popovića.

Koča Popović, koji studira filozofiju na Sorboni, piše filmsku kritiku koju objavljuje u listu Paris soir, a u časopisu Revue du cinéma potpisuje protest zbog skraćivanja filma Njujorške misterije.

 

Đorđe Kostić, koji, u knjizi uspomena Do Nemogućeg, govori o nekim iskustvima sa psihičkim automatizmom koja su prethodila njegovom odlasku u Pariz, u ovom gradu provodi školsku 1927-1928. godinu i tu, zajedno sa Davičom, koji na Sorboni studira francuski jezik, otkriva Bretonova Magnetna polja i druge nadrealističke tekstove i publikacije, ali će Bretona, Elijara i Dalija sresti kasnije.

Marko Ristić, koji uči školu u Ženevi (gde mu otac za vreme rata radi u ekipi Crvenog krsta), još 1918. godine sreće Bretonovo ime i prati aktivnosti oko časopisa Littérature, čije mu brojeve šalju Rastko Petrović i Dušan Matić, a 1923. počinje da se dopisuje sa Bretonom i da sa njim razmenjuje publikacije, da prevodi i objavljuje njegove tekstove u Putevima i Književniku.

Godine 1924. on započinje svoje komentare u Pokretu pozivajući se u predgovoru na Bretona, da bi u majskom broju ovoga lista na „dnevni red“ stavio njegovu knjigu Les Pas perdus, a krajem oktobra od Bretona dobija prvi manifest i piše članak „Nadrealizam“ za prvu svesku novopokrenutog časopisa Svedočanstva.

 

Njegov 5. broj (1925) obaveštava o izlasku i sadržaju francuskog nadrealističkog glasila La révolution surréaliste, a drugo nadrealističko glasilo, Le Surréalisme au service de la Révolution jednom beleškom u svom prvom broju skreće pažnju na almanah Nemoguće.

U 5. broju, La révolution surréaliste objavljuje Ristićevu pesmu na francuskom jeziku „Se tuer“, ali i francuski prevod romana u crtežima „Vampir“ (prethodno objavljenog u Svedočanstvima, br.6), kao i jedan „Nadrealistički tekst“ Monija de Bulija na francuskom jeziku, napisan istih dana u Parizu. Ristić odlazi u Pariz posle diplomiranja na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Tada se sreće sa Bretonom i francuskim nadrealistima, da bi u poslednjem broju La révolution surréaliste (1929) objavio svoj odgovor na anketu o ljubavi i potpisao, sa drugim nadrealistima, izjavu o zajedničkoj odlučnosti u sprovođenju zaključaka koje nameće Bretonov drugi manifest.

Iz tih zaključaka proizašla je nova publikacija Le Surréalisme au service de la Révolution, u kojoj će on i drugi srpski nadrealisti, koji isto tako borave u Francuskoj, takođe sarađivati.

U njenom 3. broju izlazi, u francuskom prevodu, njihova deklaracija „Pozicija nadrealizma“ („Belgrade, 23 décembre 1930“), u 6. broju Ristićev odgovor na anketu o humoru („L'humor, attitude morale“), kao i jedno pismo Vana Živadinovića Bora koje objavljuje S. Dali i koje će biti posredni uzročnik jednog kasnijeg Bretonovog ispada.

Srpski nadrealisti sarađuju i u drugim časopisima. M. Ristić šalje svoj odgovor na anketu o susretu koju pokreće časopis Minotaure (1933).

A Vane Živadinović Bor, koji se bavi i slikarstvom i filmom, i koji u Francuskoj prvo uči školu za vreme rata, a kasnije studira prava i filozofiju u Parizu (1926-1931), kada se druži sa Dalijem i francuskim nadrealistima, u 3. broju časopisa Revue du cinéma, sa Kočom Popovićem i nekolicinom francuskih intelektualaca, potpisuje pomenuti protest povodom filma Njujorške misterije.

Pomalo specifičnu sudbinu u tom pogledu ima Moni de Buli, koji upoznaje francuske nadrealiste prilikom svog prvog boravka u Parizu 1925. godine, ali kasnije sa njima dolazi u sukob. Pošto je isteran iz Bretonovog kruga, on pristupa grupi Le Grand Jeu i sarađuje u njenom časopisu.

Njegovim posredovanjem, ovoj grupi će se priključiti i Zdenko Rajh (1929) koji će se, posle njenog raspada krajem 1932, vratiti u nadrealističke redove i, u 6. broju časopisa Le Surréalisme au service de la Révolution, objaviti „Predgovor za jednu studiju o metafori“.

Rajh sarađuje i u opozicionoj nadrealističkoj publikaciji Documents, oko koje se sakupljaju Bretonovi protivnici, da bi početkom rata sasvim prekinuo odnose sa Bretonom.

Saradnja između beogradske i pariske grupe grupe odvija se i u drugom smeru: mnogi francuski nadrealisti šalju svoje tekstove Marku Ristiću, objavljuju ih u almanahu Nemoguće i listu Nadrealizam danas i ovde, odgovaraju na anketu o želji koju pokreće beogradska grupa, a neki i borave u našoj zemlji.

Tako Andre Tirion dolazi u Beograd u proleće 1930. godine, učestvuje u radu na pomenutom almanahu, čije su korice njegovo delo, i objavljuje u njemu jednu pesmu.

Ali, veze između francuskog i srpskog nadrealizma ne ispoljavaju se samo kroz lične kontakte i razmenu pisama i članaka između njihovih predstavnika, nego i kroz zajedničke teme i probleme o kojima oni raspravljaju (položaj čoveka u savremenom svetu, odnos imaginarnog i stvarnog, rehabilitacija iracionalnog, apologija želje, ludilo, san, automatsko pisanje, ljubav, smrt, humor, revolucionarna akcija, odnos prema romanesknom stvaranju, simbolika noći, itd.), kao i kroz zajedničke pojmove koje u tim raspravama upotrebljavaju („nadstvarnost“, „čudo“ i „čudesno“, „objektivni slučaj“, itd.).

Te zajedničke teme i pojmovi pojavljuju se u njihovim teorijskim tekstovima, ali i u komentarima i člancima o francuskoj književnosti iz pera beogradskih nadrealista, koji toj književnosti i inače posvećuju veliku pažnju.

Oni prevode poeziju i prozu ne samo njenih nadrealističkih ili avangardnih, nego čak i njenih klasičnih pisaca (M. Dedinac prevodi Rasinovu Fedru), a s druge strane pišu o njoj brojne kritičke radove, kao što su Ristićevi „Komentari“, „Marginalije“ i drugi tekstovi, koji će ući u sastav knjiga Od istog pisca – Umesto estetike (1957) i Svedok ili saučesnik (1970), ili pak Matićevi članci o francuskoj realističkoj prozi, koji će kasnije biti objavljeni u knjizi pod naslovom Jedan vid francuske književnosti (1952).

U tekstovima posvećenim nadrealističkoj problematici (naročito onima u almanahu Nemoguće i časopisu Nadrealizam danas i ovde), oni često razvijaju, tumače i preciziraju stavove francuske grupe, unoseći u svoja razmatranja te problematike i poneku osobenu crtu (naročito kada su u pitanju želja, moral, humor ili revolucionarna akcija), vezanu za njihove lične sklonosti, ali i za kulturnu i ideološku klimu njihove sredine.

Izučavaoci naše književnosti uglavnom su posmatrali veze između srpskog i francuskog nadrealizma sa književnoistorijskog stanovišta, ili sa stanovišta globalnog utvrđivanja tokova moderne poetske misli.

Predmet našega interesovanja je pre svega tipološko jedinstvo srpskog i francuskog nadrealističkog pokreta koje se, sa manjim odstupanjima, ocrtava tokom njihove evolucije, od eksperimentisanja sa iracionalnim do društvene akcije, ono što bi se moglo smatrati nadrealističkim teorijskim i (anti)estetičkim modelom čije razmatranje ne isključuje ulogu prethodnih književnih strujanja u nastanku beogradskog nadrealizma, kojima se isto tako, pored drugih uticaja, oseća i uticaj nekih od francuskih nosilaca modernih poetskih tendencija (Bodler, Rembo).

Polazeći od nekih već utvrđenih tipoloških činjenica, vezanih pre svega za francuski nadrealizam, koji je, posle Nadoovog veoma dokumentovanog izlaganja njegove istorije, bio predmet većeg broja tipološki orijentisanih radova, zasnovanih uglavnom na Bretonovoj misli kao njegovom intelektualnom središtu, a posvećenih bilo njegovim opštim odlikama, bilo nekom njegovom specifičnom, okultističkom ili filozofskom vidu, naše komparativno-tipološko istraživanje biće usmereno zajedničkom tematskom i pojmovnom materijalu srpskog i francuskog nadrealističkog pokreta.

To istraživanje trebalo bi ne samo da pruži mogućnost da se otkriju zajedničke težnje koje povezuju ove dve grupe i divergencije koje ukazuju na neke specifičnosti srpskog nadrealizma, proizašle iz individualnih razlika među njihovim predstavnicima, a naročito razlike u društvenoistorijskim okolnostima i duhovnoj klimi, nego i da doprinese utvrđivanju elemenata za jednu opštu tipologiju nadrealizma koja bi obuhvatila i nadrealističke pokrete u drugim evropskim zemljama.

Predmet prvoga dela rada („(Po)etika osporavanja“) biće pobuna protiv neprihvatljivog položaja čoveka u savremenom svetu, koja je u osnovi i srpskog i francuskog nadrealizma i koja se ispoljava kroz osporavanje morala građanskog društva i njegove racionalističke predstave o svetu podređene načelu korisnosti.

Prihvaćenoj „stvarnosti“, svedenoj na ono što je dostupno racionalnoj percepciji, suprotstavlja se „nadstvarnost“ kao totalitet koji obuhvata i ono što je toj percepciji nedostupno, „čudo“, „čudesno“, „natprirodno“, „fantastično“.

Traganje za tom „nadstvarnošću“, koje je predmet drugog dela rada („Dijalektika saznanja i akcije“), odvija se, s jedne strane, kroz iracionalne puteve saznanja (pomračenje uma, san, automatsko pisanje, metafora, „objektivni slučaj“), a s druge strane, kroz vidove životnog iskustva (ljubav, smrt, humor, revolucionarna akcija).

Treći deo rada ispituje primenu proklamovanih teorijskih stavova na intertekstualnom planu, posmatrajući Remboovu „vidovitost“ i Lotreamonovu pobunu u ogledalu srpskog i francuskog nadrealizma, zatim na tekstualnom planu, istražujući simboličke funkcije noći u delima Marka Ristića, i najzad na paratekstualnom planu, baveći se vidovima nadrealističkog fenomena „objektivnog slučaja“ u Ristićevom „antiromanu“ Bez mere i Naknadnom dnevniku.

Jelena Novaković, Na rubu halucinacija. Poetika srpskog i francuskog nadrealizma, Filološki fakultet, Beograd, 1996.

(Uvod)