Do formulisanja bazičnih postulata nadrealizma dolazi u periodu neposredno po završetku Prvog svetskog rata. U martu 1919. godine izlazi prvi broj časopisa Littérature (1919-1924) koji su uređivali Andre Breton (André Breton, 1896-1966), Luj Aragon (Louis Aragon, 1897-1982) i Filip Supo (Philippe Soupault, 1897-1990), a nešto kasnije u aktivnostima im se pridružio Pol Elijar (Paul Éluard, 1895-1952). Upravo ovaj časopis u brojevima od oktobra do decembra 1919. godine objavljuje „Magnetna polja“ (Champs Magnétiques), prvo nadrealističko delo, nastalo kao rezultat prve sistematske primene automatskog pisanja, čiji su autori Breton i Supo.

U narednim godinama dolazi do daljih eksperimenata u području beleženja automatskog toka misli i proučavanju pojava koje podstiče izazvani ili hipnotički san. Ovaj period eksperimentalnih aktivnosti završava se objavljivanjem Manifesta, kada nadrealizam, prema Bretonovim rečima, ulazi u fazu rasuđivanja.

Formalni početak nadrealističkog pokreta obeležen je izdavanjem Nadrealističkog manifesta Andrea Bretona u Parizu 1924. godine. Manifest donosi definiciju nadrealizma:

NADRELIZAM, (m)  Čist psihički automatizam kojim se želi da izrazi, bilo usmeno, bilo pismeno, bilo na makoji drugi način, stvarno delovanje misli. Diktat misli, u odsustvu svake konrole koju bi vršio razum, izvan svake esteteske ili moralne preokupacije. 

ENCIKL. FILOZ. Nadrealizam se zasniva na verovanju u višu realnost izvesnih oblika asocijacija zanemarenih do njega, u svemoć sna, u nezainteresovanu igru misli. On teži da definitivno uništi sve ostale psihičke mehanizme i da ih zameni u razrešavanju glavnih problema života.

Termin nadrealizam osmislio je Gijom Apoliner (Guillaume Apollinaire, 1880-1918) za svoju dramu Les Mamellesde Tirésias, a nadrealisti su termin usvojili i redefinisali, kao odgovarajući opis prirode  fundamentalnih nadrealističkih manifestacija. Pored Apolinera, nadrealisti su bili insprisani pesnicima kao što su Pol Valeri (Paul Valéry), Artur Rembo (Arthur Rimbaud), Žak Vaše (Jacques Vaché), a pre svega Lotreamonovom (Isidore Ducasse / Comte de Lautréamont) vizijom slučajnog susreta i neočekivanih kombinacija različitih realnosti.

Formiran u duhu revolta koji je karakterisao evropske avangardne pokrete u prvim dekadama 20. veka, nadrealistički pokret reagovao jena krizu tradicionalnog evropskog kulturnog modela, nastojanjem da se uspostavi novi poredak vrednosti i uvedu novi estetski principi. Izvore nalazi u teorijama psihoanalize i interpretacijama snova koje je razvio Sigmund Frojd (Sigmund Freud, 1856-1939), kao i u političkoj ideologiji marksizma. Nadrealisti, iz tog razloga, razvijaju nekonvencionalne tehnike, pre svega automatizam, kao odgovarajuće sredstvo za primenu nesvesnog, kao i tehnike za istraživanje u oblasti podsvesti, koje bi trebalo da reprodukuju mehanizme snova. Prema Bretonu, automatizam i beleženje snova su dva puta koja vode do nadrealizma. Nadrealisti primenjuju i kolektivne aktivnosti, poput anketa, ili eksperimente kao što je stvaranje zajedničkih crteža le cadavre exquis, ističući tako neophodnost nadličnog delovanja i prevazilaženja individualnih razlika.

Krajem 1924. godine pojavljuje se prvi broj časopisa Nadrealistička revolucija (La Révolution Surréaliste) čiji su urednici Pjer Navil (Pierre Naville) i Benžamen Pere (Benjamin Péret), koji ne sadrži pesme, već u velikoj meri automatske tekstove i opisane snove. Otvara se “Biro za nadrealistička istraživanja” čiji je cilj, prema Bretonu, da prikupi sve priloge vezane za oblik koji može da poprimi nesvesna aktivnost duha. Političku orijentaciju nadrealizma obeležilo je Bretonovo približavanje grupi Clarté u leto 1925. godine, i prilaženje komunističkom pokretu. Osniva se novi časopis Nadrealizam u službi revolucije (Surréalisme au Service de la Révolution), čiji prvi broj izlazi u julu 1930. godine. Breton objavljuje Drugi manifest, u kome naglašava da “nadrealizam svesno usvaja marksističku formulu kada je u pitanju tumačenje društva”. Međutim, sukobi i nerazumevanje dovode do toga da komunistička partija nikada nije prihvatila nadrealizam.

Osim pesnika, kao što su Breton, Aragon, Elijar, Supo i drugi, pripadnici nadrealizma su i vizuelni umetnici: Maks Ernst (Max Ernst, 1891–1976), Andre Mason (André Masson, 1896–1987), Hans Arp (Jean (Hans) Arp, 1886-1966), Huan Miro (Joan Miró, 1893–1983), Iv Tangi (Yves Tanguy, 1900–1955), Salvador Dali (Salvador Dalí, 1904–1989), ali i mnogi drugi koji formalno nisu bili članovi pokreta.

Prva grupna izložba održana je u Parizu 1925. godine, potom u Londonu 1936. godine čiji je autor bio Herbert Rid i iste godine u Njujorku. Izložba u Tokiju realizovana je 1937. godine, a sledeće godine u Parizu, čiji je glavni pokretač i priređivač bio Marsel Dišan. U godinama koje slede mnogi pripadnici nadrealističkog pokreta, zbog ratnih prilika, odlaze u Sjedinjene Američke Države. Nadrealistička aktivnost se tamo nastavlja, između ostalog i putem međunarodne izložbe, koju su organizovali Breton i Dišan 1942. godine u Njujorku, kao i objavljivanjem časopisa Trostruko V čiji su urednici bili Andre Breton, Marsel Dišan, Maks Ernst i David Har. Model koji su reprezentovali nadrealisti izvršio je veliki uticaj na kasnije umetničke pokrete kao što su apstraktni ekspresionizam, neo-dada i pop art.